Kuca Svetozara Corovica u kojoj je posljednjih godina zivota zivio Aleksa Santic
Klikni na sliku
PROLOG
             
www.aleksasantic.com

PRINT

PRETPRAZNIČKO VEČE
STEVAN RAIČKOVIĆ


     Već skoro pola veka, žive u nama svoj drugi, kao čarobnim štapićem izmenjen i omađijan život dve varoši, nevelike i dalje po broju žitelja, skučene u prostranstvu i neodmakle u visinu. Traju skrajnuto i pomalu usnulo u svojim predelima, a nezaboravno u našem pamćenju i živo u ovom jeziku i slovu njegove knjige. Više i trajnije od svake građevine, njih su u horizontu našeg duhovnog života uzvisila dva pesnika.
     Dva pesnička imena postala su jedini i nezamenjivi sinonim za dva geografska naziva: Vranje ili Bora Stanković, Aleksa Šantić ili Mostar.
Skromno Vranje - živi u monumentalnom Borinom spisu, a ceo nenadmašni Mostar podseća na skromnog Aleksu. Jedan pesnik se rodio u Vranju i odlutao iz zavičaja, kao svi; Aleksa Šantić se rodio u Mostaru i umro u njemu, kao niko.
Što dalje od zavičaja, kaže Sen-Džon Pers.
Aleksin savremenik i prijatelj, Dučić, odlepio se od hercegovačkog krša i svoj duh primakao tocilu, što ga je obrtala ona ista svetska Muza čiji je plen i ljubavnik bio i Tin Ujević.
Oči Alekse Šantića kao da je odnela Neretva, a srce do kraja istrošio vodenični kamen na Buni.
Poći u avanturu, to je, svakako hrabrost, ali je i ostati, često, mučeništvo. Na terazijama koje bi uspele da reaguju na unutarnju ljudsku težinu ne zna se baš na koju bi to stranu skrenuo onaj jezičak koji pokazuje meru tereta i cenu kojom se ona plaća.
U neprekidnoj ljudskoj igri sa svim i svačim, u kojoj ni prošlost, s pravom, nije pošteđena, poneko ime koje se dugo činilo blistavim i neugaslim - potamni kao zauvek, poneko izroni iz mraka godina kao Severnjača u nebu. Količina svetlosti koja se stekla u Aleksi Šantiću i neizbežna senovitost koja meko pada sa njegove poetske figure, kao da ne podležu nikakvom dodavanju, nikakvom oduzimanju. Svaki preterani blesak koji bi bio bačen na njegov lik - delovao bi tuđe i izlišno, a svaka mutnija sena - sklizla bi za tren niz njegov glatki i definitivni sklad.
Pokušajmo sada nešto slično onome što je Isidora Sekulić uspela da nam nametne, kada nas je upozoravala da izgovorimo ime jednog drugog pesnika, Milana Rakića. Pročitajmo naglas ime našeg pesnika: Aleksa Šantić.
Taj tečni i umekšani spreg slova (koji je reka vremena još više zbila i uglačala poput belutka), kao da u našem jeziku ima svoju posebnu kadencu, neku naročitu boju, svoj ton i jačinu, liniju koja se ne može ponoviti, koja je svoj izvor i uvir, unikat - koji pripada svima. Jedno ime iza kojeg prepoznajemo samo jedan stav, kao što iza jednog šuma prepoznajemo kišu koju i ne vidimo, a iza drugog, samo lišće u vetru.
Fotografije i njegovi savremenici pričaju da je bio čovjek neobične lepote. Mi koji ga nismo vidjeli i oni koji tek dolaze, a neće čuti ni živu reč svedoka njegova vremena, koju smo mi čuli, osetiće dah ove lepote u poeziji koju je za sobom ostavio.
Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil u lepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svoj azil u lepoti ovog čoveka.
Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga, kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostar vajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se preko poezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetan način da nam se iz daljine pričinjava kao bliz i naš a kada smo u njemu - svečan i uzvišen.
Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se taj naš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnoj pomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji. Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče.


STEVAN RAIČKOVIĆ: PRETPRAZNIČKO VEČE, Zora - svečani broj, Mostar 1968/69.





ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm