Pravoslavna crkva gradjena od 1863. do 1873. godine
Klikni na sliku
1921
       
www.aleksasantic.com

PRINT  1. PROLETNJA NOĆ
PRINT  2. TEMA
PRINT  3. STARI SEJAČ
PRINT  4. TEŽAKU
PRINT  5. PUTNIČKA PESMA
PRINT  6. ŽIVOT
PRINT  7. JESENJE STROFE
PRINT  8. DANILU ILIĆU I NJEGOVIM DRUGOVIMA
PRINT  9. MESEČINA




PROLETNJA NOĆ      



Sve neko kucka ti'o
Na okno srca mog,
Kô citira drhti glas mio
Pun zlata zorinog.

Slavuj! Šta tražiš druže?
Meseca sedefni sjaj?
Proleća zvezde i ruže?
Srebrni potok i gaj?

O, beži, beži, moj znanče,
Jer ovde zime je kut -
Sve moje cvetne naranče
Vihor je pokidô ljut.

Sve je tu pusto, i sve je
Vrtove pokrio led -
Svrh šedrvana sneg veje,
I dršće jorgovan bled.


1921.      






TEMA      



Urednik mi piše: on bi pesmu hteo,
Pa po sobi hodam s rukama u džepu,
Smišljam. Šta bih počô? Noć, mesec i stepu
Gde s kopljem na belcu juri konjik smeo?

Il' da tražim temu u dnu srca, gde je
Negda bilo puno bašta i fontana,
A sad groblja ćute ispod suhih grana
I s prašinom snega samo vetar veje?

Ili da opišem Srba i Hrvata
Jedinstvo i slogu?... Kako budna oka
Stojimo na straži i kô slepa stoka
Svi gonimo sreću sa našijeh vrata?...

Kako se Srbija, da bi bila s bratom,
U temelje bratstva uzidala sama?
Kako s njenog bleska sa nas ode tama,
Pa sad braća na nju bacaju se blatom?

Neću. To je tužno... Ja ću druge građe
Potražiti. Idem na prozor. Po putu
Ima hrpa tema i u svakom kutu
I kraju Mostara po koja se nađe.

Eno, moj komšija, što već u svanuće
Galami, pred svojim dućanom na panju
Ispečenu ovcu raseca i na nju
Sve zove i viče: "Vruće meso, vruće!"

Jednome seljaku, tu odmah, na sredi
Mosta, pod bremenom drva sivac pao;
Rasulo se bilje, stari seljak stao,
Gleda neće li mu ko pomoć' u bedi.

Mimo nj neko dete, što mu rita gruba
S leđa visi, đugum nosi, peva nešto,
I u dno đuguma šakom tako vešto,
Hitajući česmi, kô uz doboš buba.

Onamo na uglu, pred krčmom "Tri Leje",
Neka žena leži pjana, a sve jače
Mrljavo i bledo njeno dete plače,
Majku zove, a svet gleda pa se smeje...

Na raskršću, eno, kraj zgrbljene babe,
Sa drvenom nogom stoji jedan slepi,
Svira - bolje: prosi. Negda "heroj lepi"
Što je oslobađô nas ružne i slabe...

Nad rekom, gde kumre guču zore cele,
Vidim čardak begov. Vidim ispod sviju
Prozora mu uskih penju se i viju
Slatkovine bronze crvene i bele;

Iz prozora srednjeg, u odelu što je
grimiz,šipak sazreo na grani
Jedna cura maše, a njeni đerdani
Sevaju i siplju zapaljene boje.

Eno i Pothumlja starog, u beharu,
I puteljak vidim vijugav i beo,
Kuda sam se na breg sa Dučićem peo
I sa njime čekô na šokicu Maru...

Eto hrpa slika, eto hrpa tema,
Pa sad treba sesti i pisati samo...
No čekaću veče i otići tamo
U luku kraj reke, gde nikoga nema.

Kada zvezde planu i po tihoj luci
Razlije se bela mesečeva srma,
Ona će mi doći iz gustoga grma -
Moja oreada sa harfom u ruci.

Kao blesak lepe i kraljevske krune
Sva će ona sjati, i sa mnom uz reku
Sesti će da meni, umornom čoveku,
Srce krepi pesmom i zvucima strune.

Slušaću je strasno, neka slatku česmu
Svojih trila slije u dno duše moje -
To će biti tema... Sa čarobne boje
Njenih reči željnu ugrabiću pesmu.


1921.           






STARI SEJAČ           



Ovamo, deco! Za rala i brane!
Pred nama njive neorane stoje,
Puste, bez ploda, bez lepote svoje,
A korov, eno, pao na sve strane.

Gledajte: svuda, kao više groba,
Svrh njih se kobni gavranovi krile;
A mi svi nemi, kô trupine gnjile,
Slušamo kako grakće ta grdoba.

O deco, gde su vaše ruke? Gde je
Vaš polet? Gde je ona vatra stara,
Što svetla dela i čudesa stvara,
I jedro zrnje po brazdama seje?

Zar više nema uzornoga sveta,
Što s bola dršće kada zemlja plače
Plesniva, sparna, puna grube drače,
I bez ijednog lovora i cveta?

Greh je to, deco. Zar u senci hlada
Ležite mirno oprućenih ruka?
Ustajte, neka sa polja i luka
Odjekne snova svetla pesma rada!

Ovamo, deco! Za rala i brane!
Pred nama njive neorane stoje,
Puste, bez ploda, bez lepote svoje,
A korov, eno, pao na sve strane.


1921.      






TEŽAKU           



Kako li je sveta kaplja što se sliva
S tvog čela i topi brazde tvojih luka!
Gledaj kako od nje zlatno more biva
I šumi pod svetlim dlanom božji' ruka.

Šumi tiho, blago, more tvoga klasja,
Sabrate i druže, bolji od svih drugih...
U nimbusu sunca ono tebi zasja
Iz oblaka muka i napora dugih.

Poj i hvali oca blagodeti svete,
Sa dna duše tvoje nek molitve lete -
Kô da si u času pričesnoga hleba.

Gle klasove kako gladi božja ruka!
Gle kô carska kruna kako trepti luka
I peva pod plavim šatorima neba!


1921.      






PUTNIČKA PESMA                



S prelomljenim kopljem sve lutam po svetu,
I oči mi jošte ne videše metu:
Oaze su moje trošni šedrvani,
Slatke urme grki suharci na grani.

Proleće je moje vejavica snega
I sumorna pesma kukavice s brega;
Večeri i zore: oblaci bez duge,
Noći: crne jame i kolevke tuge.

Sve su moje crkve katakombe blede,
Sarkofazi gnjili i krstače sede;
Sve molitve grubi smeh satanskih truba,
Grč i stisak pesti i škrguti zuba.

Samo jednom sreću na putu sam sreo,
Kad me njene duše osu behar beo...
Posle toga stenu, gde se trnje vije,
Nikad više sunce, ogrejalo nije...

S prelomljenim kopljem sve lutam po svetu,
No još oči moje ne videše metu:
Oaze su moje trošni šedrvani,
Slatke urme grki suharci na grani.


1921.      







ŽIVOT          



Neprestano slušam vapaj kô sa groba:
Svi su naši dani bede teške ploče;
Kako li bi rado pošli tamo, oče,
Gde prestaje svaka patnja i tegoba!

Večni, kada bi se smilovati hteo,
I kada bi želje moga srca znao,
Ti me nikad ne bi na nebesa zvao,
Ja na veki veka svoj bih šator peo

Ovde pokraj reke života i dana,
Sve grleći lepe nimfe ispod grana...
I kada mi srce zlim strelama rane,

Bol bi prošô samo kad se širom luka
Raspe behar sjajni iz tvojijeh ruka
I kap zlatna sunca na me toplo kane.


1921.      





JESENJE STROFE          



Ja te nađoh kao jednu baštu, koju
Obasiplje drago kamenje fontana,
Pa sve ptice svoje pustih da ti poju
Među bokorima i vencima grana.

Moje su se čežnje nihale na svili
U granama tvojim, gde plod rudi mio;
Moje čaše tvoji ljiljani su bili,
Iz kojih sam vino vrele strasti pio.

Ali jesen stiže uz vihore slepe,
Pa jabuke tvoje i sve dunje lepe
Otkide i sjajne cvetove ti strese...

Pobegoše ptice... Bašta osta sama...
Vaj, kô grobni venci sada svele rese
Vise svrh kubeta mrtvijeh česama.


1921.      





DANILU ILIĆU            
I NJEGOVIM DRUGOVIMA          



Sokoli sivi, vi beste oluje
Što nose vesti sunčanijeh dana,
Gde ćemo jednom slušati slavuje
U gordom cvetu zavičajnih grana.

S visina vaših sleteli su beli
Anđeli, svuda trubama da jave:
Nedelje svetle i vidike plave,
I u hram bratstva skupe narod celi.

Iz vaših srca - iz vulkana živih
Izbiše vatre velike i lepe,
Kô zora rana svrh timora sivih.

I sva se srca ogrejaše bona,
I u tamnice studene i klete
Sleprša pesma spasovdanskih zvona.


1921.      





MESEČINA          



Noć. Moj konjic pase. Tiho ribnjak sniva
I trstike šapću. Ćuk ćuče daleko.
Srebro mesečine sedefno i meko
Topi se, i lije sa vrbinih griva.

I u svakoj kaplji što na cveće kane
Ja udare čujem srca koja čeznu,
Tajnu setu, ljubav silnu, neopreznu,
Šum krvi i požar slatke strasti rane.

I mladosti svoje odbegnulo leto
Ja vidim gde snova vraća mi se... Eto
Mojih nimfa, lete, meni stižu same

Sa harfom u ruci... I dok ponoć brodi
I sedefne kapi kucaju po vodi,
Iz nedara lepih behar siplju na me...


1921.      




ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm