Stari most
Klikni na sliku
1920
       
www.aleksasantic.com

PRINT   1. NA DAN PRENOSA KOSTIJU GAVRILA PRINCIPA I NJEGOVIH DRUGOVA
PRINT   2. KAJMAKČALAN
PRINT   3. POSLE OKOVA
PRINT   4. PESMA BIBLIJSKA
PRINT   5. GAVRILO PRINCIP
PRINT   6. AKŠAM
PRINT   7. SARAJEVSKI TEFERIČ
PRINT   8. MILIVOJU DRAGUTINOVIĆU
PRINT   9. VIDOV DAN
PRINT 10. PESMA SRBIJI




NA DAN PRENOSA KOSTIJU GAVRILA
PRINCIPA I NJEGOVIH DRUGOVA



Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo, no, krepka i vedra,
Primi kosti svoje lepe dece carske
I sahrani toplo u majčina nedra.

Njima humka to je tvoja dijadema
Veličanstva, slave, ponosa i časti!
Iz te drage humke svakoga će dana
Jedno novo stablo naše snage rasti.

Ako bi nam kada veru očaj skrhô
Na ovome grobu veri biće leka,
I svetla i čista, s nebom u dubini,
Poteći će snőva kô planinska reka.

I dođe li koji stranac da te pita
šta najlepše imaš, ti, gorda i vedra,
Pokaži mu svetu humku mučenika,
Kô besceno blago materinskog nedra.

Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo. Tvoja deca nisu
Umrla, no nebu odletela letom,
I na zorinom se naselila visu...


1920.           






KAJMAKČALAN        



Putniče, stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako ižljubi ih sviju!

Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.

Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve -
Srbine, stani! Ovde leže oni!

Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!


1920.        






POSLE OKOVA        



Prenimo se snova, i snova na delo -
Ovde jošte ima pelena i drače,
Jošte mnogih beda teče mutno vrelo,
I bezbrojno roblje na zgarištu plače.

Lešinari grubi s Dunava i Rajne
Razdrli su nedra otadžbine cele -
Sa grla joj trgli sve đerdane sjajne,
S jatacima da ih kô hajduci dele.

Naga zemlja čeka trude naših ruku -
Mati decu zove na rala i brane,
U prudove zlata da polja obuku,
I okrešu gnjile i kržljave grane.

Zove ih da ruke svi oko nje sviju,
I onima štono pod kazanom neba
Studenoga dršću, i kopne, i gnjiju,
Pristupe sa lučem i donesu hljeba.

Zove ih da budu neimari hrama
Gde lepote služe i naforu dele;
Gde se duše dižu iz rđe i tama,
I oblače na se ruho zore bele...

Prenimo se snova, i snova na delo -
Ovde jošte ima pelena i drače,
Jošte mnogih beda teče mutno vrelo,
I bezbrojno roblje na zgarištu plače.


1920.        






PESMA BIBLIJSKA                



Oče, što nisi i meni dao
S pesmama vedre dane,
Slatke i pune plodova kao
Lepe paoma grane?

Gde je i za me bašta i jedno vrelo
Pod stablom punim cveta?
Zar i ja nisam tvoj lik i tvoje delo,
Care i kralju sveta?

Ovde, na putu, sama ostavio si mene,
Gde samo grobova ploče
I smrti sene
Ja sada gledam, oče.

No evo zlatni zraci kandila padaju na me -
Ja čujem glas harfe tvoje:
Sve lepe duše, pod krstom kada stoje,
Postaju bogom i same...

Vapiješ! Ti bi pomoći moje hteo?
A zar ti snaga više nije
Od beda svije' -
Ne osećaš li da moga srca si deo?

Putniče, stupaj i voljno na leđi teret ovi
Ponesi na vrh Golgote,
I kao večernje sunce zaroni u život novi
I u sjaj večne lepote...


1920.        






GAVRILO PRINCIP                



S bedema naših se vija tirana pogani steg,
I smrti trube se hore;
Svrh nas je nebo mračno i hladno kao sneg -
Mi bele nemamo zore.
Naši su
Dani
Konop i stub,
Magle
I vrani,
I zveri zub.

Pa dokle ćemo sramno snositi jaram crni
Nemi i pusti kô panj,
Gledati gde nam rodno ognjište hulja skvrni
I ruglo baca na nj?
Jesmo li
Stoka?
Jesmo li crv?
Gde je sev
Oko?
Gde plam i krv?

S burama osvete svete nek sveti bukne boj
I žuti lipsaju hrti!
Sa pesmom carski i gordo uprimo pogled svoj
U oči studene smrti!
Nek pun
Lepote
Sine kô maj
S naše
Golgote
Vaskrsni sjaj!


1920.        






AKŠAM                



"Alah il alah!" hori se s munara
S vrha Carine pa do na kraj Luke.
Akšam. I hrpa znojnih izmećara
Ispušta krasnu iz žuljave ruke.

Hitno iz niskih odlaze dućana
I pravoverni na česmi mošeja
Uzimlju avdes. Nad njima, sa grana
Sevlija, guču kumre. I dok s leja

I sofa miris alkatmera veje
I obasipa pendžere i streje,
I svud se "Alah" razleže, i čista

Neretva šumi kao bajka stara:
Mlad mesec, eno, svrh Orlačkih Para
Kô prelomljeni zlatni obruč blista.


1920.        






SARAJEVSKI TEFERIČ                



S balkona na durbin gledam. U dnu brega
Trebevića, gde se one staze dele,
Iz valova grana, kô stogovi snega,
S doksatima niskim vire kuće bele.

Niže njih, u bašti punoj ploda, gdi je
Oborila račve jabuka i sliva,
Visoki se plamen leprša i vije,
Kô Jabučilova pozlaćena griva.

Uz vatru je ražanj. neki dedo, ko li,
Mahramicu loja svezô na vrh pruta,
Pa predano njome maže gori-doli
Pečenicu što je kao dukat žuta...

Na domaku vatre, gde travni velenac
Protkala je cveća svakojaka šara,
Okreće se kolo, kao živi venac
Od zumbula plavih, ruža i behara.

Ono muslimanke igraju, i veo
Grimizan i lahak vihori im s glave;
Sve su lepe kao plod rumen i zreo
Što savija grane sve dole do trave.

Jedna cura, sama sedeći na panju,
Harmoniku drži ponosno i holo,
I sve vedre oči osvrnu se na nju,
I po taktu svirca talasa se kolo.

Ićindija. Sunce aliđunsko grije.
Jedan konjik jezdi putanjom u strani;
A kolo se njiše, i sa grla svije'
Sevaju i trepte kićeni đerdani.


1920.              






MILIVOJU DRAGUTINOVIĆU                
majoru                



Proleća našeg ti si vesnik bio -
Grimizom sunca i snegom behara,
Sa svoga belca, ponosan i čio,
Osuo stare mahale Mostara.

S visoka stega, što se gordo vio
S kopljače tvoga lakog barjaktara,
Nebesnih ševa pozdrav blag i mio
Rasu se s bleskom vaskrsnog oltara.

Mi smo te čase urezali nama
U grane duše, k'o najlepše rime
S vatrama zvezda i dragoga kama...

Tako, sa bašta naše duše cele,
Večno će sjati tvoje svetlo ime,
K'o jedna pesma naše zore bele...


1920.              






VIDOV DAN                
1389. - 1919.                   



Osana tebi, ti naše Golgote dane,
Gde grotlo sinje proguta carstva brod!
I gde u krvi, k'o sunce za gorske grane,
Utonu viteški rod!

S kruševca grada više se vijao nije
Svileni krstaš - Srbija beše grob,
Tamnica pusta, gde memla davi i bije,
I bledi izdiše rob.

Ali ti posta naše svešteno Vrelo,
Gde krepke vere zašumlje sveti poj,
I vodu tvoju, k'o snagu za novo Delo,
U krčag levasmo svoj.

Osana tebi! Sve muke i smrti čaše,
Klešta, testere, nisu satrle nas,
Jer večno, svuda gde behu staze naše,
Tvoj višnji zvonjaše glas.

On beše tvrdo kormilo naših lađa,
Vodilja zvezda našega raja ključ,
I sveta pesma: s Golgote samo se rađa
Vaskrsne zore luč.

I on se rodi! Rodi se svima nama,
I u noć sužnjih zaseče plameni rez!
I eno, s krunom, u blesku dragog kama,
Ustaje svetli Knez...

Sve trepti, seva... I svuda, Kosovo gde je,
Gle, davni borci, k'o gustih brestova lug,
U odeždama niču a svrh njih greje
Sve lepše nimbusa krug.

Svi oni hrle, i pogled očiju svoji',
K'o dete ocu, upire mlad i star
Tamo, gde s krstom u ruci na visu stoji
Pod oreolom Car.

Osana, care i mučeniče, osana!
Pesama naše radosti vraća se vek!
Više nam oči ne muti duboka rana,
Ni grubih okova zvek.

Mi s tvoga Visa, uz heruvimske zvuke,
Primamo brastva pričest i slave plod!
Na kolenima, spram tebe dižući ruke,
Sav divni kliče rod.

Plamenom vere, smelošću, patnjama trajnim,
Iskupili smo staroga cara svog!
Cara heroja u odeždama sjajnim
Iz raja šalje nam Bog.

Osana, oče! O tvoje hramove bele
Skrh'o je krila s Bosfora krvavi zmaj.
Gle, ouni zvezda, sada sa Šare cele
Hrastovi prosiplju sjaj.

S harfom na steni, u blesku njihovih kruna,
Kosovka lepa čudesni slaže poj -
Peva i slavi, uz tople zvuke struna,
Tebe i vaskrs tvoj.

Osana, večni! Carstvuj i gospodari,
Nek' večno naših pobeda hori se glas!
I neka svuda jedinstva sveti oltari
S bregova greju nas!


1920.              






PESMA SRBIJI                
Vojvodi Živojinu Mišiću                  



Hvala ti Srbijo lepa!
               O munju tvojih megdana
Razbili su se crni oblaci tiranskih orda.
Iz krvi dece Ti divne stabla su izrasla gorda,
I gle, s jabukom životodajnom,
Pred naše ikone stare, sa njinih džinovskih grana
Spusti se anđeo beli pod oreolom sjajnom,

Pojući dela tvoja!
               Srbijo, vere je Tvoje
Ogrej'o požar evo srušena srca i bona -
I gde su rujine bile, oltari trokubi stoje,
I blesci kandelabra
Po stubovima pljušte i zvuci visokih zvona
U svodu radosno grme, Srbijo lepa i hrabra,

Pojući dela Tvoja!
               Lučem, k'o zora bela,
Ozarila si puste pećine našega roblja;
I s hridi ponora mračnih, s plesnivih ploča groblja,
Ti si nas vratila svije'
Na Vrhe pune sunca, plodova, pesme i vrela,
Gde šarac nogom kopa i Marko kraj koplja pije,

Pojući dela Tvoja!
               Osana! S kapom u ruci,
Mi pristupamo i Tvoje, Srbijo, ljubimo skute!
Sada smo deca Tvoja, pa duše dece obuci
U tvoju lepotu zore!
I daj im krila nek' lete, tamo, na svetle pute,
Tamo, za belim orlom gde slave vrhovi gore!


1920.              




ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm