Stari most - lijevo je Kujundziluk
Klikni na sliku
1919
       
www.aleksasantic.com

PRINT  1. PESMA PODZEMNA
PRINT  2. PESMA INVALIDA
PRINT  3. VOJVODI STEPI
PRINT  4. ANAHORETA
PRINT  5. KOVAČ
PRINT  6. OTADŽBINI
PRINT  7. POSLE OKOVA
PRINT  8. SPOMEN
PRINT  9. PESMA JEDINSTVA
PRINT 10. PESMA U SLAVU ALEKSANDROVA PRELASKA PREKO DRINE




PESMA PODZEMNA        



Naše su ruke raspukle, prašljive, grube;
Naše su pesme malji;
Lagumi večni naših su pirova trube,
No ipak mi smo kralji.

S hordama beda u koštac svakog časa
Mi se hvatamo smelo,
I ova gola, prezrena, mrljava klasa
Svih je lepota vrelo...

Sa vrha naših kopalja orao blista,
Sa čije krune grije,
Kô ishod sunca, velika vera čista:
Jednakost ljudi svije'.

Kô srce zemlje - kô ove krute spile,
I srca naših grudi
U sebi hrane bescene rude, i sile
Svetlih i časnih ljudi.

Olujom duša sve ćemo srušiti hrame,
Gde bogu zlata se mole,
Gde gnjilih greha gnusne kuljaju tame
I kleče bestije hole...

Svrh naših glava, u svodovima noći,
Olovna magla se cepa,
I eno, tamo, buduće naše moći
Rađa se zvezda lepa.

I jednog dana mi ćemo na vrh brega
Pod carskom krunom se peti,
I svakom bratu sa našeg visokog stega
Pobedne sinuće Cveti...


1919.    





PESMA INVALIDA                



Gore uz oštre krše mi smo se peli,
Ključima krvi bojeći hridi cele;
I s vrha svoga na stegovima sneli
Sa carskim orlom lepotu zore bele.
A sad na putu, u tami bede svoje,
Kao prosjaci "besmrtna deca" stoje.

Svesno i gordo, gazeći reke i mlake,
O žrvanj smrti za nas lomismo kosti;
I sada naše stope bedne su šljake,
A hrpti grbe. I ružni, prljavi, prosti,
Kô tupe senke, smrskanih gnjata i ruku,
Sa vergelima "stubovi slave" se vuku.

Sramota! S naših krstova na strah Pilatu
Planuše luči vaskrsnih kandelabra.
I dokle vaši zamci trepte u zlatu,
Na zgarištima grče se "deca hrabra",
Bogalji kljasti, glođući koru hljeba,
Neme i dršću pod sačom studena neba.

S vaših terasa, uz pune zanosa treme,
Stokratnim "Ura!" nas juče slaviste svije',
Prosipajući ruže i hrizanteme
Na "sokolove kakvih još bilo nije!"
A danas nama dali ste vence nove:
Prosjačke torbe, štape i rite ove.

Sa plotovima oštre ostruge tesno
Ogradili ste međe vrtova svoji',
Gde plandujete i gde kličete besno,
I gde vas piće samoživosti poji.
A mi "takmaci džinova i orkana"
Za vašim plotom kupimo otpatke s grana.

Mi oči svoje dali smo da ih izdube
Šiljak dželata i da sve za vas prsnu,
I više njima mi gledati nećemo ljube,
Ni decu svoju, ni svoju slavu krsnu...
Slepi, kraj puta, u prosjačkom krugu,
Pružamo smrskane ruke na vašu večnu rugu.


1919.            





VOJVODI STEPI                
prilikom njegova dolaska u Mostar god. 1919.           



Obiliću, Srđo, smeli Strahinj-bane,
    Primi vence ove srca što te ljube!
Jer ti roblja bedne vedrio si dane,
    I veriga teških krhô alke grube,
Jaki, nepobedni sine majke gorde,
    Vihore i grome sa Cera, što oba
Rušio si cara krvoločne orde
    I s timora slave kliktô svako doba!

Jug Bogdan sa decom, Ljutica i Marko,
    I svi za slobodu što padoše juče,
Što otačku grudu ljubili su žarko
    I zažegli krvlju sve plamove luče, -
Svi su oni s tobom danas došli nama,
    Jer u tvome srcu njina srca biju,
Svetla, kô praznički sjaj po ikonama,
    Kô vrela gde smorni snagu vere piju.

S njima oči svoje upirô si letu
    Visokih krstaša i suncu se peo -
Šta Srbija može pokazô si svetu,
    I njezine duše da su boga deo.
Jer bogovi s tobom kada nisu hteli,
    Ti sam Perun beše sa munjom u ruci.
I brodovi naši svog su Hrista sreli,
    I s dugom na jedru mirnoj stigli luci.

Sa kopljem i štitom sad, kralju megdana,
    Stube kog svi gromi okrnjili nisu,
Ti stojiš, sav sjajan, kô zora Balkana,
    Svrh aždaje mrtve na najvišem visu.
Samo retke duše i kraljevske, gde je
    Bog prosuo vatre sunčane, tu stoje;
I besmrtne tako, dokle sunce greje,
    Svetle se u blesku oreole svoje.

Blago tebi! Večno sa Miroča bela
    Pevaće te vila uz borovlje davno,
Jer si ti, kô pesmu herojskijeh dela,
    Na zvezdama ime urezao slavno.
I svi naši pozni naraštaji krasni
    Gledaće na zvezde s vatrom srca lepa,
I čitati pesmu s kola zvezda jasni' -
    Večnu, svetlu pesmu: Stepanović Stepa.


1919.            





ANAHORETA                     



Sve više i više, ti kuda si htela
Pođoh žarom slepim,
I timora mojih planuše sva vrela
U dugama lepim.

Sve školjke s dna duše gde su mora bila
Plime, bure cele,
Sve brodove, žale s palmama kô svila,
Sav koral i bele

Albatrose tebi prinesoh na skute...
I klicah i poja',
Sledujući trajno samo tvoje pute
Kao senka tvoja.

No ti skrenu strmu... sve dublje u ždrela
U kaljugu bare,
Iz koje se kao paučina pela
Riđa struka pare.

Vran graknu... Sad vetar ne leprša na me
Plamen zlatni tvoje
Kose plave... Ti si iščezla, a same
Ovde hridi stoje.

Neke zgrčile se, kao rob do roba
Pun bola i treme;
Neke, kô buđavi kosturi iz groba,
Svrh ponora streme.

A tamo gde staza kô zmija se krade,
Gde crv panje šara,
Uz ruine ćute memljive arkade
I grobišta stara...

Vrhu sarkofaga, spomenika sedi'
Okrnjele pole,
Kô zgođeni zrnom ubojnici bledi
Posrnuli dole.

Pusto... Samo, gde se uza čempres gnio
Loza žuta vije,
Jošte trošna česma romori i ti'o
Voda mramor mije.

Lutam dalje... Gledam... Evo mora, žala!
Gle, uz koplja trska,
Skrhano korablje mutna pena vala
Po pržini prska.

S prelomljenim jedrom još, na hladnoj ploči
Počađale vode,
Jedva dve-tri lađe vide moje oči
Gde put zadnji brode.

Svrh njih u pređama maglina odela,
Gdeno potke crne
Sve to više rastu, kô tifona strela
Vrana jato srne...

I suton... No zvezda ne trepte dragulji,
Ne sja nebo lepo,
Samo što iz magle u me mesec bulji
Kao oko slepo...

I godine teku... A ja jošte, eto,
Iz karika ovih
Izlaza ne nađoh, put u novo leto,
U sjaj vrha novih.

No čamim i gledam, kao stena žala
Kraj kopalja trska,
Gde skrhane lađe mutna pena vala
Po pržini prska...


1919.            





KOVAČ     



Ja sam kovač Sima,
Mene znade svak:
Kao bela zima,
Perčin mi je ceo
Od starosti beo;
Al' još čio, lak,
I sa žarom mladim,
Ja kujem i radim -
Tika-tika-tak.

Nisam len k'o sluta,
Još pre zore čak,
Iz čelika ljuta,
Sred izbice moje
Varnice se roje,
Sve rujne k'o mak;
Uz blagoslov neba
Tečem koru hleba -
Tika-tika-tak.

Lik moj čađa krije,
Al' nek' znade svak,
Stid me stoga nije,
Jer ta čađa cela
Znak je časnih dela;
Pa vedar i lak,
Sa čekićem svojim
Uz nakovanj stojim -
Tika-tika-tak.


1919.    





OTADŽBINI     



Pevaj mila, zemljo sveta,
Tvoj vek zlatni sada cveta!
Gde je Soča, Vardar gde je,
Gde s Jadrana bura veje:
    Dvoglav
    Beo
    Silan
    Smeo
K'o osvetne dece boj,
Kruži, klikće or'o tvoj!

Srbin, Hrvat i Slovenac,
Svi ti jedan pletu venac
Verne duše, k'o luč zore,
Pred oltarom tvojim gore -
    Nebu
    Lete
    S gore
    Svete
Lepog brastva zlatni cvet
U tvoj dragi viju splet!

Na vek neka sretna bila!
K'o oluje hučna krila,
Za te, Majko, milu, krasnu,
Svetla Kralja, Krunu jasnu:
    S pesmom
    S cvetom
    Jednim
    Letom
Letićemo, kada glas
Tvojih truba zovne nas!


1919.    





POSLE OKOVA           



Stresli smo sa ruku lance zveri slepe,
Sad hvatamo voljno za rala i brane -
Okrešimo gnjile i kržljave grane,
Nek' plodovi sinu svi do krune lepe!

Sad su naših duša razdrešena krila -
Poletimo njima na vrhove dela,
U lovore svetle više zlatnih vrela,
Da bi svaka zlatna k'o luč zore bila!

Sad ne krije naše oči bede tama,
Pa k'o verni stubi svog doma - svog hrama,
Svi motrimo budno gde nam brodi brode!

Neka hrle žalu bez leda i snega,
Onamo, gde večno pesme zvone s brega,
Visoko, pod zlatnim palmama slobode!


1919.    





SPOMEN       
Gospodinu potpukovniku Živ. J. Rankoviću,
komandantu 14. pešad. puka
i komandantu mesta.



Svi oni što su svetlilo naših dana
I naše radosti vrelo,
Što su u buri samrti i megdana
K'o bura stupali smelo:
U hramu moga srca i duše moje,
K'o svete ikone stare,
U odblescima zlatnih kandila stoje
I večno trepte i zare.
I Tvoj lik časni u njihovom okviru
Svetli se, greje i krepi;
I njemu, evo, tople psalme uz liru
Ja pevam, Junače lepi!


Mostar, 10. marta 1919.





PESMA JEDINSTVA             



Ja sam Srbin, ja sam Hrvat i Slovenac -
Tri imena ova tri su svetla vrela,
Gde mi duša pije žar za nova dela,
I rodu i brastvu plete smerni venac.

Ja sam sretan ove što doživeh dane,
Kada braća s braćom na bregove hrle -
Kada se u suncu svog jedinstva grle
Velikoga stabla tri velike grane.

S krovova se naših digla mora tavna,
Po njima se zvezde prosule pa gore -:
S Dušanovom krunom, k'o jabuka zore,
Tomislavova se rađa kruna slavna.

S Adrije i Soče, sve do Vardar-vode,
Jedna pesma grmi radosna i sveta -
Više nema aga, harača ni kmeta,
Svrh koliba šušte hrastovi slobode.

Sve kliče. I širom otadžbine cele
Jedna Mis'o leti razvijena stega,
I eno, sa svakog timora i brega,
Na nju ruže siplju oreade bele.

Blagoslovi, Bože! Nek' na naša vrata
Svako jutro s pesmom anđ'o brastva stupa,
I pričesti svešću iz nebesnih kupa
Svakoga Slovenca, Srba i Hrvata!


1919.            





PESMA U SLAVU ALEKSANDROVA            
PRELASKA PREKO DRINE             



Ognjišta rodna! Palite zublje i luče,
    Neka sve greje vaskrsnih vatara plam!
Odoru Carsku nek' cela Bosna obuče
    I bude radosti hram!

Vi pevci stari, sugleste zvonke strune -
    Pesama vaših svan'o je svetli god!
Kraj bistrih vrela, gde šume hrastova krune,
    Skupljajte veseli rod!

Hiljadu cura s hiljadu zornih momaka
    Nek' igra oro, i nek' se kola splet
Poljem talasa, k'o venci rumenih maka
    Uz belih ljiljana cvet!

Vaskrsni vedra, ti krčmarico Janje,
    I toči kupe! Silni je Marko živ!
Gle, zlatnu utvu, kroz gusto jelovo granje,
    Hvata mu soko siv!

Uz koplje šarac nogom kopa, i rže,
    U krvi leži Musa k'o srušen brest,
A stara Nerodimka teče sve brže
    I nosi radosnu vest.

Prsk'o je balčak grubog Dželata s Rajne,
    I survao se habzburških barbara tron!
Srbija sinu! I evfo s Avale sjajne
    Sa žezlom doleti On!

On, Or'o beli, što, s ognjem dugina venca,
    Iz katakomba, gde veje samrtni sneg,
Izvede Srba, Hrvata i Slovenca
    Na sjajni sunčani breg.

S vrhova svojih On Cara nosi nam trube,
    Sve zore bele, barjake, pesme i klik.
U vis dižite decu, vi majke i ljube,
    Nek svetli vide Mu lik!

S doksata svijeh i kutnjih pragova neka
    Ospe Ga cveće i naših duša sjaj!
Nek' zvona zvone i gromka topovska jeka
    Prolama svaki kraj!

On danas nama sva blaga pruža, i ključe
    Kapija slave, plodove truda svog!
Ognjišta rodna, palite zublje i luče,
    Jer njega šalje nam Bog!

Ura, Ti večni, u zore plaštu sjajnom!
    Vladaj i sretno na krmi Bratstva stoj!
Sav narod, s pesmom, s vatrom i verom trajnom,
    Slediće korak Tvoj!


Sarajevo 10. juna 1919.  




ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm