Panorama Mostara
Klikni na sliku
1918
       
www.aleksasantic.com

PRINT   1. RUČAK
PRINT   2. POGLED S VRHA
PRINT   3. TAMNI TRENUCI
PRINT   4. U LJULJAJCI
PRINT   5. ŠERIFA
PRINT   6. LUCIFER
PRINT   7. NA MERMERU ČESME
PRINT   8. MOJI OČEVI
PRINT   9. TEŽAK
PRINT 10. JESENI MOJA...
PRINT 11. ZORA
PRINT 12. NOĆ U TRPNJU
PRINT 13. KOLEBANJE
PRINT 14. POBEDNIK
PRINT 15. SVIRAČ
PRINT 16. POSLEDNJI LET
PRINT 17. VATRA
PRINT 18. MOJA LJUBAV
PRINT 19. NOĆNA FANTAZIJA
PRINT 20. PLAČ ALHAMBRE
PRINT 21. NOVO POKOLENJE
PRINT 22. LEGENDA
PRINT 23. PESMA NAŠIH ĐAKA
PRINT 24. NA MOLITVI



RUČAK            



U izdrtom suknu, pod murvom kraj puta,
Prekrstio noge na rapavoj ploči,
I tu lomi komad hljeba otvrdnuta
I glavicu luka uza nj slatko smoči

Pod bremenom tvrdim, sve do pola dana,
Proveo je stari povijene šije,
Još mu sa široka lica namrežgana
I s runjava koša znoj curi i lije.

Pokraj njega česma oronula pljušti,
I prah vode, sjajan kao sedef sušti,
S dugama se raspe i na suncu umre.

I ćuteći sreću i blagoslov neba,
Zguren hamal žudno, uz tvrd komad hljeba,
Sluša kako nad njim s grana guču kumre.


1918.            






POGLED S VRHA            



Lepote! Uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljama munara
Kao da bi nebu poleteti hteo.

Sve vidim, i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gdje je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,
I meni je - k'o da kukom navrh motke

Snova svijam račve i kradem glavaše,
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata.


1918.            






TAMNI TRENUCI            



Ne hvataj, draga, više rukom belom
Za moje stablo. Zatresti se neće,
U slatkoj žudnji i sa snagom celom
Po tebi lepo da razaspe cveće...

Gledaj, u njemu sada gnezda viju
Pauci kobni i crv grize, dube...
Otrubile su sve njegove trube
Vihora, strasti i čeznuća sviju.

Ono sad misli samo da je varka
Sve ovde što je, a istina sušta
Jedino ona crnoriđa barka
Sa nama što se izgubi i spušta

Tamo gde Lete val huji i ječi...
Ono sad misli: prave sreće čaša
Na tom svetu da je smrt naša,
Jer kroz nju bogom biva sin čoveči...

-----------------------------------------

Vaj, sve je vetar i zvuk praznih reči...


1918.            






U LJULJAJCI            



U avliji, sama, ljulja se Ferida,
U ljuljajci lakoj o murvovoj grani.
Sve što imam kmeta, njiva nebrojani',
Sve bih za nju dao, i još život prida!...

Blizu smo. Moj prozor u avliju njenu
Gleda, i ja vidim, kô šetaljka sata,
Tamo-amo miče, a kô plamen zlata
Vihore joj kose... Malo, pa da krenu

Do prozora moga tabani joj rudi!...
Mila li je! Kao da se sabah budi
I o grani ljulja uz pjesme i zvuke!...

O lijepa, plava mezimico majke,
Omakla se u moj prozor iz ljuljajke,
I ja te u svoje dočekao ruke!...


1918.            






ŠERIFA            



Istom sunce sjeknu. Kô plava kadifa,
Prostrlo se nebo, a vita i laka,
Niz očevu baštu, po ćilimu maka,
Pjevajući hodi jedina Šerifa.

Na nju zrelo voće smije se sa grana;
Leptiri je prate, prvi zraci miju;
Po petama golim nanule joj biju,
A pod grlom trepte odblesci đerdana...

Gle, zembilju punu krupnih zerdelija
Na ramenu nosi, a sve joj se vija
S glave jašmak crven, kô sabah na visu.

Aman, što je kršna, i sjajna, i vedra!
Što li joj se tresu ona pusta njedra,
Nabrekla kô šipci što još prsli nisu!...


1918.            






LUCIFER            



Silan i golem u noć leti, hrli,
Kô da ga bure pobešnjele nose.
Pogledaj! Divnu ženu, čije kose
Kô zlatan plamen vihore, on grli.

Krila mu bukte kô barjaci vatre.
A koban podsmeh na licu mu titra;
Nebu se kesi i ta neman hitra
Kô da bi htela sve zvezde da satre.

Već iznad mene minu i prohuja,
Kô razuzdana široka oluja -
Pomami njeni kad je s mora gone.

Jošte se vidi. Kao požar neki,
Krvav i sjajan, u prostor daleki
Gubi se, eno, i za greben tone.


1918.            






NA MERMERU ČESME            



Na mermeru česme sjedim, kafu pijem,
I pušim - preda mnom nargila klokinja.
Rani pramen sunca u drveću tinja
I đinđuve baca po baštama svijem.

Tamo gdje kržljava smokva uz mlin kunja
Moj komšija Ibro, s čibukom u ruci,
Čuči, vodu gleda i kako po luci
Rasipa se behar s jabuka i dunja.

Sve pjeva, Svrh granja, što se gusto splelo,
Meka, rana svila lagano se vije
No, ja bih se kleo, ono svila nije:

Sa mojom Šerifom to se sunce srelo,
I za njegov carski purpur zaplelo se
Nekoliko zlatnih nita njene kose...


1918.            






MOJI OČEVI            



Moji su očevi iz onijeh strana
Gdje motika zvoni i gdje krasna bije;
Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije,
I tvrde se grude drobe ispod brana...

Moji su očevi iz koliba grubi',
Gdje se gusle čuju, pripovjesti, bajke,
Gdjeno djecu uče proste, dobre majke
Kam rođeni kako brani se i ljubi...

Moji su očevi sa timora tije'
Gdje gnijezdo svoje krstaš orô vije,
I sa vihorima bije se i tuče...

Moji su očevi buntovnici sveti,
Sa dušom oluja što hrli i leti,
I krlima zlatne raspaljuju luče...


1918.            






TEŽAK            



Zamahujem. Svuda kupina se splela
Pa mi zemlju krije...
I na mrke grude sa mojega čela
Sve kap po kap lije.

Ja ću ovdje jedro posejati zrnje
Što će ploda dati,
Visoka i zlatna, i gde beše trnje
Lepota će sjati...

Pa kada me skoro anđeoske strune
Zovnu s ovog sveta,
Ja ću mirno poći u vrtove pune
Zorinoga cveta.

I tamo u vrtu radosti i poja,
Gde su suncu vrela,
Mene će moj otac, moj car, i vlast moja,
Pitati za dela.

A ja, slušajući zorine slavulje,
Samo ćutim, stojim.
I gospodu svome pokažem sve žulje
Na rukama mojim.

Iz njih kad pročita svu povest čoveka,
Radošću će sjati,
I tamo gde teče rajska zlatna reka
Mesta će mi dati...


1918.            






JESENI MOJA...            



Jeseni moja, pozdravljam te!... Hodi,
I pođi sa mnom preko rodnih strana,
Po lijepijem mjestima me vodi,
Gdje šume čežnje mojih davnih dana.

Onamo ima ruža zavičajnih,
Što nisu svele od studena inja,
I vrela živih i putanja sjajnih,
Gdje duša ljuta još rudi i tinja.

Milo cvijeće otuda mi maše,
Njegove čiste i svilene čaše
Slatkim napitkom prepunjene stoje.

Jedan vijenac od njega ću sviti,
I s molitvom ga na grob položiti
Svog mrtvog ljeta i mladosti svoje.


1918.            






ZORA            



Golubovi prvi lete preko luka.
Ne znam šta je, srce s njima bi me htelo!
Kao da me davnih dana jutro srelo,
Kad sam trčô majci raširenih ruka

I padô joj glavom u krilo i meku
Ljubio joj ruku... Sav treptim kô prutke
Jasike, i hodim putanjom uz reku,
I gledam na njene srebrne svijutke.

Jutros, kao i ti, lepa reko čista,
I moja sva duša žubori i blista,
Razleva se, raste, i hučno koleba...

Gle, vrelo joj biva sve šire i veće,
I u njezinijem dubinama sreće
Ogleda se zora i plav šator neba.


1918.            






NOĆ U TRPNJU            



Trpanj ćuti. Pred njim leži voda plava.
U daljini s lađe laterna se žari.
U obručju spila, kô same utvari
Što iz mora streme, mali zaton spava.

Sinoć otploviše ribari daleko,
Samo po zatonu vidim jednu barku,
S čeljadima, plovi. Neko vozi, neko
Stao, ostve drži i vreba, dok žarku

Rasplamtjelu zublju diže cura jedna
I njome svijetli. S mora nepregledna
Tiho vjetar dođe, i pramenje meko

Mrsi joj. Sve ćuti. Samo s hridi one
Gladan čagalj viče. I mjesec daleko,
Kô tepsija zlatna, za pučinu tone.


1918.            






KOLEBANJE            



Niz litice Huma nasmijana, blaga,
Rana večer slazi svrh vode i trska.
Sa ramena njenog, iz puna krčaga,
Preliva se grimiz i po kršu prska -
Raspe se rijekom na ševare gole,
I zapali lišće breze i topole.

Gle, mahala stara sva od nje zaruđe,
Kô da u požaru izgara cijela!
I u tvoju baštu sada, evo, uđe
I šedrvan osu. S mramora bijela
Prosuše se sjajni planuli dragulji,
I po bašti svuda kliknuše slavulji.

Lagano na murve, smokve i granate
Ispe se u valu, sva sjajna i draga;
Smijući se, ozgo, s jedne grane na te
Rujni grimiz izli iz svoga krčaga.
A ti u ljuljajci pa se njišeš ti'o,
Kô na međi jedan mak crven i mio.

Ja kraj plota stojim, gledam u vas dvoje;
Jednake ste kao kaplje na cvijetu!
I ne mogu više znati ljepši ko je,
Ili ti il' ona?... Kô leptir u letu
Sav treptim, i mislim, draga, od vas dvije
Koju li bih sada zagrlio prije?...


1918.            






POBEDNIK            



Petama ste mene pogaziti hteli,
Sa glave mi kalpak u prašinu strti;
No u meni moji bogovi su bdeli,
Pa se rugah vama i burama smrti.
O oklope srca skrših vaših horda
Sve nadžake oštre i sva koplja gorda.

Kopitama belca, u čiju je grivu
Oreada jedna bujne ruže plela,
Ja preorah vaše ugare i njivu,
I belegu mačem stavih vam na čela.
Sada na međama vaših reka stojim,
Iz kaciga vaših svoga belca pojim.

Sam zapinjem strelu. Moji su drugari
Snaga moga srca i sjaj vere lepe:
Oni su mi koplja, štitovi, handžari,
I bure što gone vaše hajke slepe;
Oni su mi jedra i kormilo lađa
I timori gdje se moja zora rađa.

Zaman! Vaših truba vihori mi nisu
Skrhali barjake - cigli pao nije!
Jutros sam ih, eno, na onome visu
Svrh gradova vaših posadio svije';
Pa k'o plamenovi požara se viju
I kitama zlatnim o bedeme biju.

Svršeno je. Sada s ogarima svojim
Svrh kopalja vaših i oklopa kruti',
K'o hrastovo stablo sav u zori stojim,
Dok poda mnom nogom kopa belac ljuti;
S vrha koplja moga, pobj'ena u travi,
Gordi or'o klikće sa krunom na glavi.


1918.            






SVIRAČ            



Ne, po vašem taktu gudalo ne vučem!
    Melodije moje teku s vrha sama,
Gdeno zora suncu svojim zlatnim ključem
    Otvara portale, i makovi cvet
S nedara mu baca na pragove hrama,
    U kraljevskom plaštu gde ga otac svet
    Ispraća i sprema na nov sjaj i let.

Moj zvuk rađa samo drhtaj mojih struna -
    Sam izbija kao vrelo reka plavi'.
S vihorima živi uvrh gorskih kruna,
    I s lučama kruži naš ubogi kut...
On je žižak onih koje memla davi
    I rodne im bašte mraz ubija ljut,
    Po očima traže duga svetli put...

U skrovištu, gde ga zlatne vatre krepe,
    On ne čeka nikad na tapšanje vaše...
Njemu vence viju oreade lepe,
    I uz harfe slažu hvala čedni poj...
I kô kaplje sunca ljiljanove čaše,
    On u sebi hrani svetih iskra roj,
    I dar od njih prima i oreol svoj...

On žeđ vinom gasi iz svoga krčaga,
    Sluhom svojim sluša reči s reka tajne...
On je moje delo, moja krv i snaga,
    Moja sreća, radost, i bolova glas...
S njim ću i umreti jedne noći sjajne,
    Kad uspeva reka, grm, polje i klas,
    Grleći, o drage moje strune, vas...


1918.            






POSLEDNJI LET            



O druže moj, ti pesmo moja, daj,
Poleti neka zatrepti cela snaga!
Hajde još jednom da sunca vreli sjaj
Pijemo do dna krčaga.

Ne misli da je ništavna senka svet,
I da je život samo prašine šaka -
Mi ćemo vedri i nasmejani mret
Kô zlatna večernja traka.

Hajde! Tamo je svetli kraljevski dom -
U cveću blista pun pehar do pehara!
Poj! Beri cveće!... I tako Ocu svom
Pođimo s vencem behara...


1918.            






VATRA            



Izgorješe stari Mrahorovi dvori!
Iz krova, iz vrata, iz pendžera svije',
Kô dugi barjaci, plamenje se vije,
I oblaci dima uzdižu se gori.

Svijet juri, viče; glas borije bije;
I ruše se grede; demiri se žare;
Rasiplju se iskre pro mahale stare
I u noći tonu kô crvene zmije.

O Šerifo, otkad tvoje oči viđe'
I ja gorim 'nako, mira nemam niđe -
Golemi me oganj poruši i satra!...

Kô svjetina ona, i kô dosad niko,
Trčao bih i ja i mahnito vikô,
Stiskajući srce: "Vatra! Vatra! Vatra!"


1918.            






MOJA LJUBAV            



Sad je ljubav moja jedna vila tmurna,
Osamljena, pusta, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

U strehi se krova gnezde miši slepi;
U prozora svijeh, rasklimana, gnjila,
Kô u mrtve tice, vise oba krila,
A po njima pauk svoje mreže lepi.

Gde šedrvan mutni spram kapije prska
Niz pragove krnje ribnjaku se siđe,
No labuda nema... Povrh vode riđe
Leže mrtvi venci lotosa i trska.

Samo noći koje, kad ogrnu ti'o
Struke mesečine bašte vile stare,
Sve dvorane sinu, tremovi se žare,
I sa harfa svuda zvuk se diže mio.

Svih prozora snova uzdignu se krila,
Kao da bi negde poleteti htela;
I puna korala poteku sva vrela
Radosti i pesme, gde su groblja bila.

Nove svetle kaplje rasipa fontana -
Iz drobnih dragulja lepa plane boja;
I pri mesečini vedra slika tvoja,
U svodu od ruža javi se altana...

Lotosi zašušte po ribnjaku celom,
sedef sva voda zablista iz rama
Jasika i breza, a ti ozgo, sama,
Na labuda svoga mašeš ružom belom...

On uskrsne... Krila, kô dva bela jedra,
Podiže i kruži nadomak fontane -
U te gleda... Zlatno, iz brezine grane,
Mesečevo koplje pogađa mu nedra.

No sve mine... Snova ćuti vila tmurna,
Ostavljena, sama, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.


1918.            






NOĆNA FANTAZIJA            



Sedim na steni, blizu jedne crne
Studene reke, s obalama kukâ;
Kô vihor kada kruži preko luka,
Ona iz grotla svog huji i srne.

Majska noć. Ali kô svodovi kripte
Tamna, i jedva nazre se dno međe.
Pevaju tice sve ređe i ređe;
I u mom srcu kobne slutnje kipte:

Buljina negde čuje se na panju...
Ja htedoh da se duša noćas krepi
Na zlatnom vrelu melodija lepi',
No mraka ploča obara se na nju.

Evo ih!... Vidim pustahije stare -
Udesi noćni mašu mi sa vode...
U lađi sa dva krnja jedra brode,
A oči im se u dupljama žare.

Čuj, krešte! Muklo glas odleže dalje
Niz reku. Svaki, sur, ohol i ledan,
Na vratu drži helebardu. Jedan
Na kljunu lađe stoji s plamom palje.

Kô paučina na jedra se lepe
Perčini dima i kidaju snova.
Već korab stiže kraju, a s krova
Urliče besno četa noći slepe.

Jedan po jedan skokom grdne žabe
S palube skaču, a zelen i zao
Onaj sa paljom u pročelje stao
I za njim, eno, svi iz kuke grabe.

Pratim ih kradom. Gde će u to doba?
Na vrata moje bašte, eno, srnu...
I čuj, već udar ječi kroz noć crnu,
I daska praska, i rasprsla oba

Klonuše krila... Sad u lepom pitôm
Gradine moje, s tapšanjem i jedom,
Probiše hrđe... Stabla dršću redom
Svilenim lišćem i behara kitom.

I snova udar za udarom poče -
Iverje sočno leti na sve strane,
Posrću stabla i krše se grane
Uz vodoskoke o pervaze ploče.

Rasipaju se pahuljice bele;
Po plotovima svetnjaci se skriše;
Odbegle tice iz gradine cele,
I mojih lepih stabla nema više.

Nikad mi nije 'vako duša zebla,
Niti je 'vaka zima tresla mene...
Pogledaj! Tamo sada grube sene
Na hrpu slažu oborena debla.

Onaj sa zubljom, zelen, dole kleče -
Pripali stabla; stade piska grana,
Pište kô deca kada sa svih strana
Oko njih grme pobune i seče.

Izbi dim gusti - pokuljaše riđa
Runa i začas poviše se svuda,
Još jedva što se pod pramenjem viđa
Putanja bela gde baštom krivuda.

Šinu bič jedan, pa drugi, pa treći
Plamena hitra, i kao merdžani
Varnice pršte, igraju po strani,
I požar raste sve veći i veći.

Kô polip, s bezbroj čoporka i knuta,
S iskrama, krvav, i viši od svije',
U ćemer neba plam uzdrhtan bije
Kroz dima vela čađava i žuta.

A naokolo, uz poslednje luče
Stabala mojih, dusi giblju stasom,
Igraju kolo i urliču glasom,
Kô da u badnje bezbroj malja tuče.

I noć sve crnja. Reko bih da na nju
Rastopljen katran rijekama lije...
Strašna!... Sa kula pozna ura bije,
I negde buči buljina na panju.


1918.            






PLAČ ALHAMBRE            
- 1492 -                



Ja čekam na te, o lepi porode moj
S osvetnim mačem u ruci!
Hodi, i burom duše magleni sloj
Sa bedema svuci!...

Meni je zima... Tvrdi me ubija led
I stežu obruči smrti...
Po meni zmije zeleni bljuju jed
I štekću gladni hrti...

Kopito grubo đaurskih hatova zlih
Svete mi pragove skvrni...
Na lepa i draga stabla gradina svih
Pauci penju se crni...

Ne zvoni više otačkih pesama glas,
Ja sam sva nema i pusta...
Alah je, deco, kobno prokleo nas,
I naša okovô usta...

Po meni groblja, jauci beda i vaj
I knute cezara slepi'...
Sa starih kula ne trepti kraljevski sjaj
Naših stegova lepi...

Ja čekam na te, osvetni porode moj
S plamenim mačem u ruci!
Hodi, s burom duše magleni sloj
Sa mojih bedema svuci!...


1918.            







NOVO POKOLENJE    
Pesniku Narodnog Jedinstva    
(Petru Preradoviću)    



Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,
I više mi nismo slepi...
Oprasmo mrlje, i krv, i greh, i stid,
I sad smo k'o bogovi lepi!

Gle duše, što ih vekovni točio crv,
U jedan splele se venac -:
Jedna je loza i jedna kraljevska krv
Srb, Hrvat i Slovenac.

Sa naših njiva jedan se hori poj
Uz naša rala i brâne -:
Tri stara hrasta razdiru magleni sloj
I suncem ogrću grane...

U pokajanju prošle su rane i vred
Što smo ih borbama dugim,
Kada se kobno smejao satana bled, -
Zadali jedni drugim...

S temeljem vere sagradili smo hram,
Podigli stubove trajne;
U kandilima zažegli svešteni plam
Vaskrsne misli sjajne...

U sveto kube molitve diže se glas
Iz grla miliona:
Bože bratimstva, Ti večno vodi nas
I štiti od faraona!...

Tamo, gde maše lovora zlatni splet,
Sad naši brodovi brode
Svrh bela jedra, olujni šireći let,
Klikće or'o slobode.

Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,
I više mi nismo slepi...
Oprasmo mrlje, i krv, i greh, i stid,
I sad smo k'o bogovi lepi!


1918.            







LEGENDA    
Svetislavu Stefanoviću    



Hristos, u dnu sela, na domaku puta,
Na mestu gde "Sveto Vrelo" teći zače,
Sam, na krstu visi, i splet oštre drače
Obvija se grubo oko čela žuta.

Pozno, kad u granju samotnoga kuta
Mesečina bela zatreperi jače,
Žena, u crnome velu, duga skuta,
Pred Hristove noge sruši se i plače...

I gle, On se trza... A iz svake rane
Po kap jedna svetla kao rubin kane,
I sa bledih usna dršću čežnje glasi...

Vek za vekom teče, a još, noću, ista
Lepa gospa jeca, i kraj nogu Hrista
Lepršaju vetri njene zlatne vlasi...


1918.            







PESMA NAŠIH ĐAKA         



Mi smo čuli svetle knjige što nas uče -
    Reč njihova svaka u dno naših grudi
Pala je k'o jedna zlatna iskra luče,
    Što kazuje staze uzora i ljudi.
Ove reči mile, ove reči vrle,
    Oružje su zlatno što nas od zla brani;
Njih sva srca naša celuju i grle,
    Kao oltar gde se svetla vera hrani.

Kad gledasmo preko zamagljenih luka
    Kako ratar seje u proleće rano,
Kako seme baca iz žuljavih ruka
    I rukavom briše znojno čelo vrano -
Mi s kletvom pružamo ruku jedan drugom:
    I mi ćemo biti sejači i zrnje
Sejati vrlina, i u trudu dugom
    Sa rodnijeh njiva iskrčiti trnje.

Kad gledamo rosnu ljubicu gde blista
    Kao leptir na nju naša duša pane,
Pa joj ljubi njedra mirisna i čista,
    I s radosti kao sjajan dragulj plane
I peva: O, lepa, ljubičice draga,
    Sve dok sam na ovom svetu biću i ja
Tako svetla, čedna, bez mrlja, bez ljaga -
    Biću cvet gde rosa blagoslova sija.

Kad gledamo pčelu, neumorna leta,
    Gde u rano jutro na delo se diže,
Pa med slatki skuplja iz čašice cveta
    I s tečnim blagom u košnicu stiže -
Mi zborimo pčeli: Tako kao i ti,
    Sve dokle nas greje sunce s plava svoda,
Na časnome delu i mi ćemo biti
    I med slave zbirat' u košnice roda.

Kad gledamo stenu gde je more ljuto
    Valovima gruva i gorčinom poji,
A prkosno stena diže čelo kruto
    I gorda i jaka na poprištu stoji -
Mi radosnim klikom kličemo sa žala:
    Vi valovi hučni, o, timorska hordo,
Kad i nas gruhne sudba s besom vala,
    Staćemo k'o stena, bez jauka, gordo!

Kad gledamo kako u svetlosti zore
    Svoja krepka krila širi or'o lepi,
I s kliktanjem kruži iznad rodne gore
    I zrak sunca pije i njime se krepi -
Mi pevamo: Orle, kralju tica svije',
    I mi ćemo tamo, do sunčanih vrela!
Sve dok naše srce ustreptano bije
    Letićemo letom večnih, svetih dela!


1918.            







NA MOLITVI    



Hvalim Te i slavim, Bože moj,
    Ti mome rodu radosti daj!
Sa zlatnim štitom sve uza nj stoj -
      I svuda
      Gde je
        Moj narod lepi,
      Neka ga
      Greje
        Hrani i krepi,
Sa TVojih oltara milosti sjaj!

Moj Oče, Kralju svrh zvezda svih,
    Isceli dugo paćeni rod!
Svuda gde noći beda su zlih,
      I gde nas
      More
        Grad crni tuče,
      Ti svetle
      Zore
        Prisluži luče,
I naše slave navesti god!

O Ti, što rosom napajaš cvet,
    U zlato sunca odevaš klas,
Na timor sjajni, gde šire let
      Krstaši
      Beli,
        Tamo, slobodi,
      Iz grotla
      Celi
        Moj narod vodi,
Care nebesni izbavi nas!


1918.            




ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm