Stari most
Klikni na sliku
1914
       
www.aleksasantic.com

PRINT   1. ZIMA
PRINT   2. NA PRIPECI
PRINT   3. LEPTIR
PRINT   4. PESMA JAKIH
PRINT   5. OPROŠTAJ
PRINT   6. VAZNESENJE
PRINT   7. NA PROZORU
PRINT   8. NAŠ APOSTOL
PRINT   9. ZVEZDE
PRINT 10. LETO
PRINT 11. PRIZRENSKA NOĆ




ZIMA            



Jezdim. Snijeg pršti. Iz domaje svoje
U dolinu sela gladni vuk se krade.
Sve su šume kao mramorne arkade -
Stabla kô srebrni podupornji stoje.

Negdje čujem udar sjekire po panju,
I sve jele dršću... Sama žena neka,
Pod bremenom drva, na raskršću čeka -
Odmara se. Gavran s grma gleda na nju...

I vremena žrvanj, k'o vreteno prelje,
Okreće se naglo, i hukti i melje,
I prah studen pada sve brže i brže...

Gori huji. Pusto. Vuk se gladni krade,
I svud vidim samo mramorne arkade,
I stubovi srebra krov nebeski drže.


1914.            






NA PRIPECI            



Skupljeno i žedno ćuti stablo svako;
Ispucala zemlja, suhi ječam strši.
Vrelu jaru siplju i polja i krši,
I nigdje nijedan list da bi se makô.

Ovdje uz rijeku, uz kupine mrke,
Prikrila se stoka pa umorno dašće;
A tamo, u strani, osamljeno hrašće
Gdje prostire sjenku, uz rapave škrke

Pribilo se selo pa ubogo ćuti.
Staze prazne. Samo, prahom ogrnuti,
Niz drum s kljusadima odmiču čergaši. -

Uz čupave majke gola, crnpurasta
Prikaskuju djeca... Cvrčak cvrči s hrasta,
I karavan miče. Stari drum se praši.


1914.            






LEPTIR                                                



U vrhu sela
Jela
Kozliće pase i sve se vere,
Savija grane
I s grana bere
Lešnjike rane
Po bregu.
Gle! Otkud pahulja snega
Na leskovome listu?
Nije. To boni leptir jedan u san se sveo
A ceo
Beo
Ko bela svila,
Samo po rubu lepa mu drhti duga.
Prstima, lagano, Jela
Za bela
Uze ga
Krila,
I na dlan stavi i u dlan, dva-tri puta,
Huknu i vaskrsnu ga...
Puhorom zlatnim obasuta
Trepnuše krilca i sa Jelina dlana
Preko žbunjeva brega,
Doli,
Gde šapću klasovi lana,
Gde reka teče i gde se spleo
Bokor trstika goli -:
S dugom na rubu krila otplovi leptir beo...
Iz granja Jela se smeje
I za njim gleda.
Zora.
Radosno miris veje
Rose i meda


1914.                                                






PESMA JAKIH            



Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči -
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.

Neka stupe nama samo, samo oni
Što u duši nose
Raspaljene vatre i vihor što goni
Oblake i ljulja i plimom i sekom,
I proleće svetlo javlja s groma jekom
Niz hridine kose.

Bogovi su naši bogovi što dižu
Oltare lepoti.
Oni vedra čela pred Pilate stižu,
I reč im je blaga, no silna kô reka,
Ponosita, carska, sveta reč čoveka
Što stupa Golgoti.

Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči -
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.


1914.            






OPROŠTAJ            



Zbogom! Mi zaboraviti nećemo nikada na te,
Nikada, more sinje, jer znamo šta si nama!
Mrzili smo idući tebi, i preko drvlja i kama
Smrskane naše kosti raznosile su granate.

More, s albanskih greda potoci krvi naše
S huktanjem padali su po srebru odore tvoje -
Jošte hridine Drača purpurni ključevi boje,
Kô da su pljusnuli s neba iz zlatne zorine čaše.

Najlepša srca zemlje, sve duše krepke i zdrave,
Progutale su mutne reke i grotla crna;
I preko leševa svojih, pod pljuskom ognjenih zrna,
Na tvrde sletismo hridi uz tvoje vode plave.

O, znaš li kako onda, kličući, s kapom u ruci,
Pustismo brodove želja po tebi, kolevko vila?
Vide li kako milo trepte i kruže po luci,
Visoka dižući jedra kô bezbroj srebrnih krila?

No jato brodova svetlih razbiše grebeni more -
Skrhane katarke želja kobno lutaju lukom...
Zbogom, Jadrane stari!... Mi uzdrhtanom rukom
Sa grada dižemo stijeg s kletvama osvete skore...

I tada bedeme naše, uz pjesmu brodarka vila,
Pljusnuće valovi tvoji! I s tvrde hridi slobode
Mi ćemo gledati kako, raširenih krila,
Po tebi, s kraljicom slave, brodovi naši brode!


1914.            






VAZNESENJE          



Razaram bola sve tamnice tvrde,
Gdje tako dugo akrepi me dave
I ujedima truju me i grde.

Letim i smrzle grudi mi se krave -
Rukama hvatam plamenove zore,
Oni me dižu u svodove plave.

I šume, trepte, šire se, i gore
U vihorima radosti, i sile,
Pobjeda slavnih što se jutros hore

Sve od Vardara pa do Soče mile.
Moj bog, u meni što je mrtav bio,
Probudio se i u grotlo spile

Očaja moga sve izvore slio.
I sad kô more, gde svjetlilo grije,
Moja se duša širi. I niz cio

Okean njeni, kome kraja nije,
Galebi kruže, svud borovi brode;
I s harfom, gorda i ljepša od svije',

Na krmi blista kraljica slobode!


1914.            





NA PROZORU          



S prozora, što gleda u vrt pust i sveo,
Ja od zore slušam kako jedna zvonka
Melodija dršće i s grmlja obronka
Rasipa se zlatna i kraj trese ceo.

Ono se proleće povraća sa puta,
Već je blizu reke. Eno, iza vrba,
Pred njim trče hitra deca golotrba,
Po kosi beharom bajama osuta.

O proleće lepo, i meni se svrati,
Pa i moju baštu uvelu pozlati
Zlatom pesme tvoje i tvojega leta!

No, gle, ono prođe! Ne pogleda na me...
Sa stabala mojih ne odlaze tame,
I u granju nigde ni pesme ni cveta.


1914.            





NAŠ APOSTOL              
Seni Jovana Skerlića                 



Ne, oblaci smrti pokrili te nisu,
U rukama tvojim jošte zublje gore!
Mi vidimo jasno gde se svake zore
U lepoti rađaš na dalekom visu -

Na gorama zlatnim tvojih zlatnih dela.
Još čujemo tebe i gledamo u te -
Pod zastavom tvojom omladina cela
S mladom snagom stupa na velike pute.

Vruća srca svoja tvojom verom poji,
Plašt ogrće na se plamenova tvoji',
I u duši nosi pesmu živih vrela.

Lepa deca Juga tvojom vatrom gore,
Tvojim letom lete - da te svake zore
Zagrle na visu tvojih zlatnih dela.


1914.            





ZVEZDE                  



Prvi plodovi noći rane
Rude
U plavim baštama
Neba.
Neko zlatna stabla zatrese
I s grana
Po koja svetla jabuka pane
Ko vatra plane
I sa visina
I bezbroj rubina
Raspe se
Cela
Po krovovima sela
Uz reku...
Jelo,
Hajdemo gore, na one krše,
Gde strše
Drveta
I cveta
Runolist beli.
Onde je nebo blizu; onamo su se spleli
Gajevi neba s krunama jela viti.
Hajde,
Na onaj greben sa mnom se popni i ti,
Pa ćemo tamo stati
I noći cele,
Do zore bele,
Rumene zvezde brati...


1914.            





LETO                        



Žito je zdrelo;
Prepelice se čuje glas.
Pastirko Jelo,
Hodi
Pogodi:
Koliko zrna ima ovi klas?
Šta veliš? Dvadeset i pet?
Je li?
A ne bude li,
Šta ćeš mi dati?
"Maramu ću ti
Otkati -
Najljepši biraću lan!
Al' ćuti -
Da ne zna svet!"...
Dobro! Pruži dlan,
A ja ću na dlan tvoj
Metati zrna a ti broj!
Počni dakle!
"Jedan -
Dva -
T-r-i"...
Šta je?
Glas ti zastaje!
Ti si u vatri?!
Tvoje se oči cakle!
Kao trepetljika,
Na dodir moje ruke, ti dršćeš, eto,
Sva!
A obrazi ti gore, kô makov cvet!...
Znam ja to, znam...
I ja gorim sam:
Leto! -
Žito je zdrelo,
Jelo!...


1914.            





PRIZRENSKA NOĆ                 



Po sobama više čiraci ne gore -
Svrh krovova pločnih šušti ponoć plava;
U sedefu čistom mjesečeve zore
S doksatima niskim stari Prizren spava.

Samo šći popova, Dinka, jošte, bdije
I jednako gleda iz demira svoji'
Na Bistricu hladnu, gdje konjica poji
Odocnjeli vojnik... Sve joj srce bije -

I kada bi samo mladi vitez htio,
Najljepši bi noćas njegov plijen bio:
S njim bi odmah Dinka tamo, preko gore.

Jao, kako drhti - kô lišće na grani!
Tresu joj se njedra, kuckaju đerdani
I trepte u sjaju mjesečeve zore.


1914.            




ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm