IZ "CELOKUPNIH DELA" - VLADIMIR ĆOROVIĆ 1928. 
DRAMSKE SLIKE        

     Drame Šantićeve manje su vrednosti od pesama, bolje rečeno, imaju vrednosti u koliko su pesme i sa dobrim lirskim elementom. "Pod maglom", koja mu je među njima najbolja, u stvari je samo varijacija i razrada i scena za pesmu "Ostajte ovdje", kojom, kao najjačim sredstvom u zaklinjanju protiv seobe i završava. Taj komad je sastavljen iz nekoliko ranijih patriotskih pesama piščevih. "Hasanaginica" je prosto inscenisana narodna pesma, razvučena i u priličnoj meri banalisana, i dobronamerni kritičar Šantićev, g. M. Car, koji je o ovoj drami pisao poduži prikaz, priznavao je i sam, da ovaj komad "nije još cvijet" već samo pupoljak. G. Branko Lazarević je, međutim, naglašavao, i u tom ima donekle pravo: da u ovoj dramskoj sceni ima lepih stihova i daha, da je radnja dobro raspoređena i katkada dobro branjena; ali ne nalazim, i tu se ne bih složio s njim, da u situacijama nema naivnosti i neopravdanosti. "Anđelija" se isto tako drži potpuno poznate narodne pesme "Bog nikom dužan ne ostaje", ali je po obradi slabija od "Hasanaginice". U njoj ima mnogo više slabih i usiljenih stihova nego u prvoj, i mnogo više pozorišta. "Anđelija" je, po pesnikovoj zamisli, imala biti neka mistički-satansko-religiozna scena, sa službom Sotoni i Bogu u isto vreme; niz ženskih osveta i pakosti, u kojima su ipak svi manje-više žrtve, i u kojima krajnja božja pravda dolazi više kao scenski efekat, nego kao prirodan rezultat njegove višnje premudrosti, koja bi imala da spreči zlo i spase nevine, a ne da likuje nad nizom katastrofa. U narodnoj pesmi, gde nema svega onog satanizma koji donosi komad, čitava radnja je sva održana u duhu legende, neobične i svirepe, ali manje "psihologisane". Šantićeva scena je suviše jeziva, sva u dimu čaranja na zlo, sva sa zadahom krvi, u kriku, kletvi, uzbuđenju, i sva manje-više u stihu koji se grči i kida i koji nema nijednog mesta od većeg zamaha i jače umetničke vrednosti. - Sadržaj za sliku o "Nemanji" uzet je iz Savina Simeonova žitja, sa nešto proširenom publikom i scenom. Uz kaluđere, oko Nemanjinog samrtničkog odra, javljaju se i njegovi stari ratnici, kao predstavnici naroda, koji treba da primi Nemanjin poslednji blagoslov. Tu ima izvesne svečanosti u celom tonu, ali na dosta mesta i upinjanja, suviše vidnog i traženog, da se održi postavljena mera.
     Šantić je dugo nosio plan da izradi i jednu veliku tragediju o Banoviću Strahinji, i to na osnovu narodne pesme o "Silan Vlah-Aliji" koju je Luka Grđić Bjelokosić objavio u "Bosanskoj Vili" 1911. Od nje, koliko znam, nije napisao ništa. A i teško da bi uspeo. Jer njegove dramske slike ne pokazuju u njemu čoveka koji bi imao mnogo dramskog smisla ni u konstruktivnom ni u scenskom pogledu. Za ove kratke jednočine scene, koje po svom karakteru odgovaraju više Nušićevu "Knezu Ivi" i "Danku u krvi", nego Vojnovićevoj "Triologiji", njegov lirski talenat mogao je još kako-tako i dotjecati, ali za jednu veliku tragediju njemu bi vrlo verovatno nestalo daha. On je to, čini se, osetio i sam kad se ipak nije rešio da preduzme posao.

Vladimir Ćorović 1928.

ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm