OHRIDSKA VILA 

O jezero moje, ne žamori, ćuti -
    Vjereniče dragi, počivaj mi sad!
Da u ovoj noći, što se kobno muti,
    Sama nebu kažem svoj golemi jad!

Bože mučenikâ, o, kaži mi, dokle
    Uzdisati moram 'vako uzaman?
Zar Ti ovu zemlju ostavi i prokle,
    Da krv svoje djece gleda svaki dan?

Koliko v'jekova proteče i minu,
    Da kroz suze gledam u maglenu kob!
A još niti svanu, niti istok sinu,
    Niti sunca vidje okovani rob.

O, da li će ikad na obale ove
    Dojezditi divni brat i osvetnik,
Pod zastavom slave i slobode nove
    U jezeru mome da ogleda lik?

Teško meni, teško! Sa Urvine moje,
    Bože, čujem samo Markov uzdisaj:
Još daleko jutra naše slave stoje,
    Kroz olovnu maglu ne probija sjaj.

Još će mnogo biti jauka i rana,
    Još će crno roblje, gmizati k'o crv;
U jezeru tvome još će mnogo dana
    Gluho nebo gledat' lešine i krv...


1905.

ALEKSA ŠANTIĆ
ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm