BRAĆA 

Na prestolu, u porfiri, sjedi tiran mračna lika,
Oko njega ropske sluge, sami krvnik do krvnika. -

Njegova je duša grotlo, crni ponor i strahota,
Gdje se klupko hladnih zmija u otrovu svome mota.

Svakog dana nove žrtve gavranovi gladni kljuju,
Svakog dana narod pišti i duge se kletve čuju.

Sve, što nije ropski znalo da pred grešni presto gmiže,
Sve, što bješe časno, sveto i pred njime glavu diže,

U podzemlju dubokomu, na gomili od kosturâ,
Sve ledenu samrt nađe od dželata i torturâ.

Strepi zemlja, narod dršće, i tiranski jaram vlači,
Traži Boga, sunca hoće, al' se pusto nebo mrači.

Tako traja dugo, dugo, dok prekipi muka mnoga,
I brat bratu ruku steže i zakle se krvlju Boga:

Na lešinu svog Pilata, svog krvnika, nogom stati,
I njegovu mrsku glavu gavranima gladnim dati,

Sa bedema otadžbine nek zaori glas slobode,
I na mračnom, pustom nebu vaskrsne se zv'jezde rode.

Spremna družba čeka, vreba, al' prodade Juda brata:
Okovane osvetnike dovedoše pred dželata.

Mrko gleda krvnik stari na pedeset divnih glava,
Na pedeset plamenova, na pedeset mladih lava.

Mrko gleda, a satanski na licu mu osm'jeh igra,
I surova duše žedni divljom žeđu divljeg tigra:

"Tražite me!... Dobro došli!... Ja iroje take slavim! -
Čekaćete u mom dvoru, dok darove za vas spravim"...

I na vrata od tamnica, čuj ključevi teški zvone, -
Kao sunce na smiraju, divna družba u mrak tone...

Raduje se grešnik crni i igra mu srce hladno,
Pa premišlja: kakvim darom da dariva roblje gladno.

Misli dželat, a oko mu k'o krvavi blesak mača!
"Sluge, reče, k meni brže dovedite dva kovača"!

Za čas bilo i pred njime stajala su po dva roba,
Do dva brata mučenika - dva kostura iz dna groba.

Premjeri ih zvijer žedna pa satanskom mržnjom gori,
I, držeći žezlo sjajno ovako im krvnik zbori:

"Mislite li da vas vratim vašem domu i slobodi,
Čujte volju vašeg kralja, koga višnja pravda vodi:

sakujte mi teške lance, kakvih jošte bilo nije,
Svaki kolut neka dere, neka čupa, neka rije!

U te lance, zažarene, povezaću psine ljute,
Što mi rusu glavu traže i moj vjerni narod mute.

Nek' se viju crvi gladni, neka sikću kao zmije,
Nek' ih gvožđe usijano u podzemlju gladnom zgrije;

Neka znade trulež pusta, kakve muke s neba slaze,
Kad nevjerni na svog kralja ruku dižu i tron gaze!"

Sretoše se dva junaka, na rukama sindžir zveknu,
Al' k'o talas kada gruhne, glas duboki kroz dvor jeknu:

"Tiranine, ne bilo te, svojih duša mi ne damo!
Lance kovat' braći svojoj, krvoloče, mi ne znamo!

Evo glave! Evo krvi! radi od nas šta ti drago,
Ali lance ne kujemo za sve tvoje gnusno blago!"

- "Šta?!" - kralj riknu... Gavran graknu, na nebu se oblak hvata,
Pred dželatom krvavijem dva krvava leže brata.

I dan gasne, sunce tone i dršćući, tužna lika,
Oreolom sjajnom kruži mrtve glave mučenika...


1905.

ALEKSA ŠANTIĆ
ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm