ALI-BEGOV SEVDAH 

Pusto li je meni usred dvora moga!
Sam jadujem 'vako s derta golemoga;
Niti ljubim pjesmu, ni lako ćemane,
Niti sebi zovem vesele jarane,
Niti gorom jezdim, ni za hrte marim,
Nit' jelene gađam džeferdarom starim;
Sam samujem 'vako bez mira i stanka,
Sam provodim dane i noći bez sanka.

Po baštama mojim popanula trava;
Tu mi nema đula, ni zumbula plava,
Ni šeboja gustog - kada sabah svane,
Da mi sabah-dušom mirisati stane.
Sve uvehlo, samo još sevlija stara,
Kada vjetar duhne, s vjetrom razgovara,
I tuguje bumbul sa zelenih trska
I hladni šedrvan hladnom vodom prska.

Evo, došô vakat bijelog behara,
Sve mirišu redom mahale Mostara;
Pod đerđefom moga komšije Šerifa
Razvila se ruža kao al kadifa,
A moj jaran prostro šarenu serdžadu,
Pa mi sjedi tako do ruže u hladu,
I zove me da mu na razgovor dođem, -
Ali ja ne mogu da se derta prođem.

A kako ću derte da sa srca skinem
Kad sam dženet viđô pa za njime ginem?!
Onomadne kad sam projahô na vranu
Niz mahalu staru prema šedrvanu,
Na pendžeru vidjeh kitu od behara -
Mezimicu Zejnu starog teftedara;
Na njojzi je tanka đuvezlija svila,
Pa je Zejna ljepša od dženeta bila.

Ja sam prošô mnoge zemlje i atare,
Obigrô sam butum sve carske kotare,
Gledao sam ruže Stambola i Šama,
Al' ja nigdje Zejni ne vidjeh akrama,
Niti vidjeh 'nake trepavice guste,
Niti oči one, niti kose puste,
Niti ono lice, što kô sabah zori,
Što mi derte daje, što mi srce mori.

O, pa čuj me, Zejno, tako ti tvog nama,
Ti ne traži za se drugoga akrama,
Nego meni dođi, s babom se halali,
Pa mi ove derte u srcu razgali!
Kroz odaje moje, što sad puste stoje,
Nek miriše, Zejno, amber duše tvoje!
Dođi! Rumen-đuli dušek će ti biti,
A robinje moje rosom će te miti.

Dođi da ti ljubim grlo i merdžane,
Da ti kahvu nudim u zlatne fildžane,
Da ti ruho srežem od suhoga zlata,
I da rušpe nižem oko tvoga vrata!
Dođi, da uz tvoja behar-njedra stojim
I da dženet gledam u očima tvojim!
Dođi, ako imaš duše i amana,
Jer bez tebe ne znam učit ni jezana.

Dođi, dođi, Zejno, pa me razgovori,
S tobom će mi, Zejno, propjevati dvori,
S tobom će mi, Zejno, ovaj verem proći,
S tobom će mi, Zejno, sabah-zora doći;
I sve bašte moje, kad se Zejna javi,
Mirisaće opet od zumbula plavi'
I rumenih đula kao al kadifa,
Baš kao u moga komšije Šerifa!

Ali zaman zborim što je srcu drago;
Za drugog je moje isprošeno blago:
Sjutra će mi Zejna iz Mostara poći,
Sjutra će joj svati iz Travnika doći;
Drugi će joj ljubit trepavice guste,
Drugi će joj mrsit one kose puste,
S drugijem će Zejna boraviti sanka,
A ja tužit 'vako do suđenog danka.


1902.

ALEKSA ŠANTIĆ
ALEKSA ŠANTIĆ - CJELOKUPNA DJELA
www.aleksasantic.com

Copyright © 2001-2005 Denis Böhm